Svet sportskih igara

Dobrodošli na moj blog

24.02.2020.

JA, PA JA . "JAPAJAIZAM", ČEDO PROFESIONALIZMA

JA, PA JA    „JAPAJAIZAM“,  ČEDO  PROFESIONALIZMA

 

     Sve što radimo prate vrline, ali i mane. Ako sve to dobro sagledamo i proučimo, korist i upotrebljivost toga biće veča. Ovde će biti reči o sportskim igrama i o profesionalizmu njenih učesnika. Osvrnućemo se samo na neke prateće pojave nastale određenim okolnostima. Više puta su u predhodnim prilozima pominjana tri osnovna načina igre u napadu u sportskim igrama; 1.ja, pa ja 2.ja, pa ti i 3.ti, pa ja. Treči način igre ocenjujemo kao najbolji i najracionalniji, ali i najteži za učenje. Drugi je polovičan, a prvi nepoželjan, jer je sebičan, nekolektivan, nepouzdan, ali danas je afirmativan i popularan. Pokušajmo objasniti uzroke nekim  pojavama.

 

Profesionalizam u sportskim igrama

     Visok društveni standard, sponzorstvo, kladionice, proizvođači sportske opreme, omogućili su pojavu profesionalizma u sportu uopšte, naročito uspešno u sportskim igrama. Svu decu nagonski privlači želja za kretanjem, želja za dokazivanjem i za isticanjem. Tako, najbolja deca bivaju brzo zapažena i uključuju se u rad klubova i društava. Nedugo zatim, ona najbolja, preko roditelja potpisuju prve profesionalne ugovore. Najbolji, najčešće talentovani, uporni i ambiciozni, puno i vredno rade, što je van naših saznanja. Postaju besprekorni tehničari, čarobno primaju svaku loptu, precizni su u pravovremenim dodavanjima, odlični u varkama i driblinzima, borbeni, odlićni realizatori, skoro svi puno trče.

 

Tragovi profesionalizma i – „ja, pa japaizam“

 

Fudbal. Pođimo od najpopularnije sportske ige, fudbala. Osvrnimo se najpre na fudbal u Južnoj Americi. Stremljenje u južnoameričkom fudbalu u svim njenim zemljama je isto – izraziti individualizam, dribling je svetinja, svi ga vole, niko ne zamera nikome kad „preteruje“ i izgubi loptu. Dribling je kod njih merilo vrednosti i sposobnosti. I niko im u svetu po tome nije ravan.

Kada najbolje južnoamerikance dovedu u Evropu, tu ih samo donekle sputavaju da bi se uklopili u igru ekipe, pa tako, naginju ka drugom sistemu igre – ja, pa ti.

     Evropski fudbal ima puno vrhunskih individualaca iz Južne Amerike, iz Afrike i  dosta odličnih „domaćih“ igrača – graditelja i organizatora igre.

     Severnoamerički fudbal ide dobrim razvojnim putem, racionalan je i sadržajan, igrači brzo uče i napreduju uz pomoć „najboljih bivših“ fudbalera. Popularnost mu stalno raste, pa su im utakmice sve posećenije.

     Ženski fudbal na svim kontinentima zaslužuje sve pohvale, jer su žene dobre, vešte, spretne, pametno igraju i vrlo su racionalne, čak su za ugled muškarcima!

 

Košarka. Severna Amerika je vodeća u košarci, jer ova igra je tamo i nastala, popularna je, igra se „svuda i na svakom mestu“, učenih i samoukih ima  bezbroj.

Danas je u njoj i oko nje sve profesionalizovano. Utakmice su praznici za pune tribine gledalaca. Pravila se često menjaju u korist atraktivnosti igre. Vrhunsko je pravilo, da nije dozvoljeno igrati zonsku odbranu, jer bi se zatvorio prilaz košu i bilo bi manje poena. Sa igrom „čovek na čoveka“, putevi ka košu su otvoreniji. Na njihovim utakmicama, „trojke i zakucavanja“ su nešto najpoželjnije.

Najveće vrline severnoameričkih košarkaša su njihove velike kretne sposobnosti, skočnost, besprekorna tehnika vladanja loptom, dribling i precizan šut sa svih pozicija i distanci.

     Sistem njihove igre je najtipičniji – „ja, pa ja“. Neretko, lopta se vodi od koša do koša, bez da se nekome doda, sve se završava zakucavanjem. Logično je pitanje, zašto se tako sebićno ponašaju košarkaši, ali i fudbaleri? Jednostavno, zato što kao profesionalci žele da pokažu  sve što znaju, a poslodavci ih cene i plačaju – po učinku. Statistički brojevi su njihovi putokazi, pa je zato sistem igre „ja, pa ja“, njihov najbolji sistem, preporuka i legitimacija.

     Rukometaši su se u profesinalizmu – izgubili, jer su pre svega, izgubili igru.

Stručna obuka igrača je sasvim zakazala, igra je degradirana, izgubila je obeležje korektnog nadigravanja i pretvorila se u vrlo grub, nečist i nečastan neki novi borilački sport. Kad bi rukomet bio kultivisan, bio bi najatraktivnija sportska igra; zbog velikog tehničkog repertoara, bogatstva varki, raznovrsnosti šutiranja, mnogo oblika i načina u napadu i odbrani, i velike slobode u kretanju - koracima.

     Zaključci

1.Mnogo različitih interesa ne dozvoljava uvek da želje svih budu zadovoljene, pa se sportu nameću neke vansportske neminovnosti.

2. U okruženju sportskih igara ima dovoljno, čak mnogo novca, a njegova upotreba nije racionalno i dobro raspoređena, na šta njeni korisnici ne mogu uticati.

3. Povodeći se za slavom i novcem mnogo mladih ljudi se potpuno posveti sportu, često zapostavljajući i školu. Nažalost, stručna obuka i sportsko učenje u fudbalu i rukometu su u velikom zaostajanju za potrebama tih igara, pa njihovi polaznici ne nauče ono što bi trebali i morali znati. Daju  sve od sebe, a da bi se afirmisali, malo su dobili. Za takve mnogobrojne, javnost i ne zna.To je žalosno nalićje sporta.

 

 

 

 

Svet sportskih igara
<< 02/2020 >>
nedponutosricetpetsub
01
02030405060708
09101112131415
16171819202122
23242526272829

MOJI FAVORITI

BROJAČ POSJETA
162374

Powered by Blogger.ba