Svet sportskih igara

Dobrodošli na moj blog

24.02.2020.

NIKOLA JOKIĆ - FENOMEN NBA LIGE

NIKOLA  JOKIĆ – FENOMEN  NBA  LIGE

    

Svedoci smo aktuelnog košarkaškog „čuda“, vezanog za Nikolu Jokića igrača Dalas Negetsa NBA ligaša. Za opštu korist, ovo je pokušaj da se to „čudo“ pojasni. Divimo se i pričamo već dosta dugo o njegovoj atraktivnoj i korisnoj igri, a sigurno je da to potiče iz njegove izuzetne ličnosti. On je košarkašku igru  shvatio na nepogrešivo racionalan način. Pišući ovde već dugo o problemima sportskih igara, više puta je ukazivano na 3 osnovna načina igre: 1. Ja, pa ja 2. ja, pa ti 3. ti, pa ja. Objasnivši treći način igre, sad bi mogli reći Jokićev, biće nam jasna i prva dva. To što Jokić sada radi – igra, nije zatekao u NBA ligi, nego je on to u nju „doneo“. Nepoznato nam je, da li je takav odnos prema igri rezultat njegovog razmišljanja, ili je to od nekoga naučio.

     Jokić izlazi na poziciju posta gde može; od svakoga da primi loptu, ali i da je svakome može dati. To rade i mnogi drugi igrači, ali kako! Jokić najpre, ovo treba istaći, gleda kome može dati loptu – poželjno je da to bude igrač u kretanju ili u prodoru prema košu. Kao drugo, vrlo spretno se oslobađa svog čuvara i prodire ka košu. I kao treće rešenje, sam šutira sa poludistance, a često se izvlači za šut trojke.

Obilato upotrebljava varke pokretima tela, zamasima ruku s loptom. Sve radi uvek s pravim osećajem mere, pa ga je zato nemoguće neutralisati. Izuzetno je pronicljiv i pravovremen u svim aktivnostima. Uvek pronalazi najbolja rešenja za trenutne okolnosti. Niko u hali, pa ni on ne zna šta će uraditi sledećeg trenutka, to će biti svakako nešto najracionalnije. Ovakav Jokić je unikat i verovatno da će imati sledbenike. Nezamislivo je u ovom trenutku, kakva bi to igra bila, kad bi svi igrači igrali kao Jokić . U sportskim igrama nije sve u poenima, golovima, koševima, mnogo je važnije kako se oni postižu, da li ih je moguće uopšte sprečiti. Jer, moć i nadmoćnost, ili kao suprotnost, nemoć, ima veliki moralno-voljni uticaj na tok igre.

 

Reakcije posmatrača

     Jokićeva igra nikoga ne može ostaviti ravnodušnim. Gledaoci su oduševljeni i ne interesuje ih puno – šta kako i zašto, o njegovoj igri. Ali, mediji bi morali bar donekle pojašnjavati gledaocima – čitaocima, tri upitne reči predhodne rečenice.Nažalost, oni to ne čine, jer ne razumeju ono što gledaju. Ako medijski komentatori ne objašnjavaju Jokićevu igru, to bi trebalo više da čine košarkaški treneri i da eventualno primenjuju u svom radu ono što ovaj igrać pokazuje. Uzroci u svakom zaostajanju leže u samom poćetku rada – stvaralaštva, u shvatanju njegove suštine. Kada, i ako još neki igrači Jokićeve ekipe prihvate takav način igre, oni će lakše pobeđivati svoje rivale. U svakom slućaju, Jokićeva igra več je postala preporuka kako treba igrati.

U sledećem prilogu biće otvorena nova pitanja koja su aktuelna u sadašnjem profesionalizmu sportskih igara.

 

 

29.01.2020.

EURO-2020.GOD. RUKOMET - MUŠKARCI

EURO - 2020.GOD. RUKOMET – MUŠKARCI

 

     Na stvaralaštvo možemo biti upućeni odgovarajućim znatiželjnim pitanjima, koja mogu da potiču od određenih ideja. Takva  tvorevina je i rukomet. jedna od sportskih igara. Preskočimo njegovu istoriju i ocenimo ga danas, ove 2020.god. po prikazu na ovogodišnjem evropskom prvenstvu za muškarce. Danas, posle mnogo decenija njegovog igranja, umesto da govorimo o vrhunskom, lepom i dopadljivom prikazu, sa žaljenjem možemo  konstatovati, da nikad nije bio na tako -„niskim granama“. Jer, to nije više časna sportska igra, već neki novi borilački sport. Postao je i prljav na specifičan, nov agresivan način igre u napadu, a još mnogo gori u odbrani, sa „specijalcima“ za defanzivne akcije. Opširno o ovim i drugim detaljima pisano je ranije u više priloga ovog bloga. Navedimo  nekа zapažanja sa minulog, ovogodišnje prvenstva.

Navodna iznenađenja

     Recimo, da je iznenađenje nekvalifikovanje u 2. fazu takmičenja reprezentacija Francuske, Danske i Rusije. Zašto bi to bilo iznenađenje kad je to posledica prikaza njihovih igara i trenutnih sposobnosti. Moglo bi se još preciznije reći,  da je to njihova - stranputica.

Još očigledniji pokazatelji. Neke ekipe koje su ušle u drugi krug takmičenja, sad su zastale, pred vratima završnice. Zanimljiva je činjenica, da su sve ekipe igrale prilično neshvatljivo promenljivo, od dobrog prikaza igre u nekim utakmicama, do neprepoznatljivosti. Pojedinci su blistali igom i golovima, ali ih u sledećoj utakmici  nigde nije bilo. Zašto se to dešavalo? Zato što nije bilo stabilne osnovne koncepcije igre (OKI). Ali, u sasvim drukčijem sistemu igre – u frontalnom napadu na zonu, program je mnogo raznovrsniji i lako prilagodljiv svim situacijama i raznovrsnim sistemima odbrane.

     Postojeći sistem napada sa agresivnim nasrtanjem napadača na branioca, ni uz veliku toleranciju suđenja – nije bio produktivan. Jadno je izgledalo kad je jedan poznati igrač „ušao u igru“ da pomogne svojoj ekipi golovima, što je i učinio, ali je istovremeno bio dva pute isključen i „pravio penale za protivnika“. Primećeno je da  su sada svi igrači naučili, izvinite na izrazima – da tabaju i makljaju, pa je ishod u takvoj igri uvek neizvesan.

Naziralo se i nešto lepo

     Povremeno, na nekoliko utakmica ekipa koje su ušle u drugu fazu takmičenja, primećeno je da su se bekovi povlačili unazad i uširinu izvlačeći tako branioce u polje, pa su time dobijali veći slobodan manevarsko-napadački prostor. Nažalost, takve aktivnosti malo su se primenjivale.

Fenomen – golmani

     Skoro da je postalo pravilo, da o ishodu utakmica najviše odlučuju golmani. Za većinu pobeda oni su najzaslužniji. Treba naglasiti da su se golmani često isticali braneći dobre šuteve napadača. Ali, bilo je previše loših šuteva, čak u telo golmana, što se nije smelo dešavati dobrim igračima. Precizno rečeno, ako se dobrom igrom ne dolazi u dobre šut-pozicije, što je osnovni zadatak igre, teže će se postizati golovi.

Zatajila TV

     Prenose utakmica nedovoljno stručno vode komentatori, a vrhunac njihovog nezapažanja važnih i bitnih činjenica je propust što ne upozoravaju reditelje prenosa na veliku grešku; što nikad ne vidimo famozni – brzi centar! Jer, ponavlja se prikaz gola, ili reakcije publike! A brzi centar se često izvodi nepropisno, što se ponekad slučajno može videti, kad napadači prelaze na protivničku polovinu terena pre lopte sa centra. Pomenute greške reditelje TV prenosa su – internacionalnog karaktera, pa se dovodi u pitanje njihova regularnost i nedobronamernost. 

Sagledavanje pomenutih i ostalih propusta

     Celokupna današnja rukometna populacija još uvek ne shvata, da je suština igre –borba za prostor i vreme, da bi neko od igrača došao u povoljnu priliku da šutira na gol. Samo ispravno shvatanje suštine igre navešće nas na ispravan izbor sadržaja rada s kojim ćemo osposobiti igrače za racionalnu igru. Današnju igru vodi brzina i snaga, umesto da je to – veština, a sa „sluškinjama“- snagom i brzinom. I rukomet se mora igrati najpre i najviše – glavom.

Samoukost trenera - neminovno i igrača

     Bilo kakvo učenje je dodatno težak proces – ako nemaš od koga da (na)učiš. To se stalno potvrđuje u rukometu. Uzajamna zavisnost i uticaj su spona učitelja sa učenicima. Današnji rukomet nema učitelje kao što ih imaju košarka, odbojka i vaterpolo, pa zato ni rezultate. To rukometno pitanje danas miruje! Mnogobrojni nedoučeni rukometaši, zato neće dostići svoj zenit.

Konačan poredak vrha

1.Španija 2.Hrvatska 3. Norveška 4. Slovenija. Poredak je relativan. Generalno obeležje igre; neprimereno zahtevima racionalne funkcionalnosti zbog pogrešnog znanja, na podlozi neiznuđenih grešaka. Opet ponovimo; rukomet je na dnu. Doviđenja na sledećem (Copy) prvenstvu.

    

 

 

 

21.01.2020.

BRZI CENTAR U RUKOMETU - NEČASTAN AKT

BRZI CENTAR U RUKOMETU – NEČASTAN AKT

 

     Produžimo poruku iz naslova; to je nehumana, nedostojna, sramna dosetka u sportskoj kulturi, kako autora i pristalica ove ružne izmišljotine, i još više onih sedatelja koji su dozvolili da to bude doprinos „modernom“ rukometu.

Neravnopravnost i nehumanost.

     Kad se postigne gol u rukometu sudije podižu ruku i sa dva kratka zvižduka to potvrđuju. To je ujedno kraj jedne aktivnosti napadačke ekipe. Od toga trenutka lopta pripada drugoj ekipi i sudija opet zviždukom daje znak za nastavak igre. Ali, ali, ali, ovaj put pod apsolutno neravnopravnim uslovima za igru, jer je igrač koji je postigao gol, često ostao na tlu u golmanovom prostoru, možda čak i popvređen. Još se možda nije utišao pljesak i oduševljenje zbog lepog gola, možda i lepe akcije cele ekipe, a sudije „časte“ protivničku ekipu brzim, lakim i „prljavim“ centrom i, vrlo često lakim golom. Ali, ovakva nečasna i nehumana igra se odmah nastavlja kao kopija u prilog druge ekipe. Prljava i nečasna neravnopravnost zastupljena je na račun zdravog i humanog sporta. Usput, sudije masovno krše drugo pravilo time što napadači prelaze u napadačku polovinu igrališta, pre nego što je pošla lopta.

Besmislena kazna 

     Ovo je druga domišljatgost „modernog“ rukomete. Igrač koji je kažnjen sa 2 min. neigranja, njegova ekipa u odbrani igra sa 5 igrača, ali kad stekne pravo napada, novotarija je, da iz igre izlazi njihov golman, a ulazi 6. igrač (nikako kažnjenik). To je rizičan potez koji se često isplati, ne ulazeći u taktičke varijante.  Pitanje je, kakva je to kazna od 2 min.  za nekog igrača, ako on ne igra u fazi odbrane, ali ga u napadu neko drugi može zameniti. Jer, isključenjem pojedinca, kaznu bi trebala da snosi i ekipa.  To je opet nečasna i nesportska manipulacija. Rukometna vrhuška i njeni mislioci, opet okreću glavu.

Faul u napadu 

     Treći čin označava krah, kraj i raspad rukometa. Dileme su jedino u nijansama kriterijuma sudija. Besmisleno je navoditi i opisivati primere nasrtaja i naskakanja napadača na protivničke branioce. Dovoljno je reći da je to posledica nemoći i neznanja kako se u igri treba  čisto nadigravati. Jedno zlo – neznanje, stvorilo je drugo zlo – faulove napadača, pa sad to treba ispravljati, ili humanizovati!

Jasnim definisanjem probijanja i naskakanja na branioce, i doslednom primenom zaštite igre, nateraće učitelje i učenike, da nauče kako se može i treba napadati (kao što su to nekad činili njihovi poznati preci). Opisani primeri su dovoljni da se mora nešto ućiniti za spas i ozdravljenje rukometa.

  

17.01.2020.

ČVOROVI I RUPE U RUKOMETU

ČVOROVI I RUPE U RUKOMETU

    

    Početak je 2020. god. i u toku je prvenstvo Evrope u rukometu za muškarce. Po prvim utakmicama urušavanje i degradacija  („modernog“)  rukometa se nastavlja. Svi u napadu igraju po polukružnom sistemu, napada se naglašenom kontakt igrom, probijanjem i naskakanjem na branioce. Za prikazane igre vezane su i dva detalja, iz naslova, pa želimo da ih objasnimo, jer praksa ih – ne primećuje. Reč –greška- je najčešće upotrebljavamna, jer zbivanja pod tim pojmom ima nedopustivo mnogo a niko ne preduzima – popravne mere. Pojam – čvor, stalno se stvara u igri, a da njegovi tvorci toga nisu svesni. U pojmu – rupe – su spasonosna rešenja.

     Čvorovi u rukometu su glupe situacione tvorevine i čine ih glupi ljudi, a rupe   su danas nenaučene vrednosti, koje su nekad dominirale igrom.

Dileme nema, gluposti čine glupi ljudi.U našem slučaju čvorovi su situacije, kad se u jednom trenutku, u dodiru ili sudaru, nađu čak 3 napadača, dva beka i kružni napadač, a svi su okruženi odbranbenim igračima, pa se u tom trenutku ne zna ko koga bije, pa „igra“ – stane! Ovakve situacije se neprekidno ponavljaju na obe strane. Prvi i pravi tvorci ovakvih glupih, neracionalnih i nekorisnih akcija su, a ko bi drgi, nego treneri. I kad bi bile spontane, treneri bi ih se morali rešiti. Danas je ovaj glupi detalj rukometne igre prisutan u igri svih ekipa – na svetu! Ovakvi čvorovi guše i grubo prekidaju igru, i besmisleni su, jer su nastali spontano, zbog nedostatka vizije o koncepciji igre, najpre i, neoprostivo, kod trenera.

Detalji; Prvi krivac ovakvih situacija je kružni napadač, jer se pogrešno postavlja,   najpre, kao smetnja svojim saigračima – bekovima, da bi uspešno šutirali, ili što oćekuje loptu u zoni odbrane gde se nalaze najbolji odbranbeni igrači protivnika. Takvom igrom kružni napadač ne ispunjava svoj prvi i najvažniji zadatak, da „diverzantski“ razbija, ili remeti sistem igre branioca. Njegova „čekaonica“ je između 1.i 2. ili 5. i 6. igrača odbrane.

Drugu veliku grešku čine bekovi koji se ukrštaju, pa kao kelneri „na tacni“ predaju jedni drugima loptu u prisustvu 2 odbranbena igrača (koja su oni doveli, sastavili), stvarajući tako živi, neprobojni zid, slikovitije – čvor – kao čvrstu, glupo stvorenu prepreku.

Rupe u rukometu

Ako smo čvorove u rukometu opisali kao prepreke za postizanje golova, nemoč, neznanje i glupost, rukometne rupe su prolazi i otvori loptama i igračima prema golu. To se čini širokom i raznovrsnom paletom varki. Varke se čine pogledom, pokretom tela, zamahom ruke sa loptom, promenom očekivanog dodavanja ili načina šutiranja. Ima ih bar dvadesetak i svaka treba da je primerena određenoj situaciji.Njihova dodatna vrednost je što uspešne varke još više motivišu za igru one koji ih primenjuju, a unižava se samopouzdanje „žrtve“.Proces njihove primene je složen, ali se, kao i sve može vežbanjem naučiti.

Druga je priča kako se odbraniti od varki. I to se može naučiti. Ta dvojnost je čak vrlo zanimljiva i mladi sve to rado uče. Ali, naučimo najpre prvu lekciju, a poenta

je u – pameti, a nje je u današnjem rukometu malo. Čeka se i traži bar jedan, koji če  prvi  shvatiti suštinu naše priče o rukometu.

Kako bez čvorova, a sa varkama

Osnova napada u rukometu mora biti frontalni sistem napada, vertikalan zalet prema zoni odbrabe, sa aktivnim učešćem svih 6 igrača (nekad i s golmanom). Moraju biti primenljive sve 3 faze napada – pripremna, razvojna i završna. Trener pažljivo prati sve aktivnosti obe ekipe i ako je potrebno daje  odgovarajuća kratka uputstva. Ako neka ekipa dobro nauči bogat program frontalnog načina napada, nikad ne može biti neutralisana, jer je moguće lako i brzo menjati varijante napada.

      Čudotvorne varke. Svaki element rukometne igre može se izvesti kao varka, što je veliko bogatstvo ove igre. Svaka varka ima dva dela; najpre, zapretimo da ćemo šutirati na gol sa zaletom, zamahujući rukom sa loptom zatim usporimo oćekivane radnje da bi dali vremena braniocu da reaguje na sve te radnje, recimo, „izduži se“ da napravi blokadu nešutiranoj lopti, a napadač sa njom, čini nešto drugo: šutira sa malim zakašnjenjem, proigrava saigrača na liniji od 6m , prosleđuje loptu saigračima, ili čini još nešto neočekivano. Učeći varke vežbanjem treba razvijati osećaj skladnog izvođenja svakog detalja odabranog elementa. Varke sa skokovima su virtuoznost rukometa. Sportski je zloćin što u današnjem rukometu niko ne primenjuje varke.

Zaključimo

    Današnji rukomet je na nibrdici i stranputici. Neko se ovakvom današnjom igrom trenutno afirmiše i – profitira. Ostali ga slepo (glupo) slede. Dokle tako, pitamo čelnike svetske i evropske federacije.

     Malim primerima – čvorova i rupa u rukometu, ukazano je na samo neke detalje, nazovimo je – rukometne igre.

Izvinjenje što se pojam -  glupost - zbog masovne pojave, nije mogao izbeći.

25.12.2019.

PREPOZNAVANJE OBAVEZNOG, LEPOG I KORISNOG U SPORTSKIM IGRAMA

PREPOZNAVANJE OBAVEZNOG, LEPOG I KORISNOG U SPORTSKIM IGRAMA

    

Izdvojimo četiri grupacije ljudi koje su zainteresovane za prikaz, sadržajnost i lepotu u sportskim igrama. Prvi su gledaoci, ali o njihovim očekivanjima kao i zadovoljstvima sada ovde neće biti reči. Druga grupacija su treneri i njihovi stručni štabovi. Treći su autori stručne literature, i njihov rad sada ne komentarišemo. I četvrta naša interesna grupacija jesu medijska plejada sportskih novinara.

     Da bi o zbivanjima u sportskim igrama govorili ili pisali, moramo ih dobro poznavati u celosti, ali i u detaljima. Svi koji o sportskim igrama javno govore ili pišu, neophodna im je sposobnost prepoznavanja bitnih i ključnih vrednosti koje igrači ispoljavaju u individualnom i ekipnom kreiranju igre. Sposobnost prepoznavanja ili „čitanja“ igre, najpotrebnija je trenerima, jer mogu neposredno kroz trenažni proces uticati na sadržaj i kvalitet igre.

 

Propusti trenera i medija

     Treneri, ocenjujući minule utakmice ne ukazuju dovoljno jasno na ključne činioce i nedostatke zbog kojih se gube utakmice, a najbolji dokaz za to jesu činjenice, da se isti nedostaci ispoljavaju i na sledćim utakmicama. Upravo zbog problema sa prepoznavanjem obaveznog, korisnog, elementarnog sadržaja graditeljskog u sportskim igrama, napisan je ovaj prilog. O svim nedostacima u fudbalu i rukometu bilo je reči u mnogim ranije objavljenim prilozima.

Probleme sportskih igara uvek neko dosta dobro poznaje, pa mu se treba obratiti za pomoć. Nadležan vrhovni „učitelj“, organ, ili pojedinac, morao bi pomenute probleme sportskih igara da zna i da korisno reaguje.

     Mediji su prvi pozvani kritičari sportskih igara koji u velikoj meri svojim zapažanjima mogu uticati na prikaz i razvoj sportskih igara. Svi voditelji i komentatori utakmica, kao i pisci komentara, moraju biti dobri poznavaoci sportskih događaja koje prate. Nažalost, u većini TV prenosa utakmica, pominju se samo imena igrača prilikom primo-predaje lopte, a o njihovom učinku nema komentara. Većina TV prenosa liči na radio prenose. I pisani komentari su nedovoljno analitični i nisu sugestivno korisni. Dilema, da li se medijski učesnici ustručavaju, ili su nedovoljno stručni, to je uvek gubitak i sportski nedostatak. Povremeni gosti medijskih voditelja, retko kad imaju nešto korisno da kažu, što bi kritički pojasnilo viđeno i ne daju očekivane savete.         

     Kao što se sve što je vrhunsko teško dostiže, potvrđuje se i u sportskom novinarstvu. Zahtev, da je potrebno dobro poznavati neku sportsku igru, da bi se na nju uticalo, potvrđuju mnogi treneri košarke, odbojke i vaterpola (na ovim prostorima), koji sadržajno i slikovito komentarišu utakmice. Takvih komentara i ocena nema u fudbalu i rukometu, gde su mnogobrojnije greške nego uspešne akcije pojedinaca i prikazi dobrih i racionalnih igara ekipa.

 

Dakle, greške moraju najpre biti prepoznate da bi se ukazalo na njihove posledice i, savetovalo kako da se otklone. Mnoge greške su specifične jer su iznuđene nepažnjom i neznanjem saigrača, koji se pravovremeno i na dobrom mestu ne otkrivaju. Kad nema dobrih fudbalskih i rukometnih škola, onda u igrama njihovih polaznika mora biti mnogo nedostataka, i sve negativnosti se jasno ispoljavaju. I, na kraju, trebalo bi svima biti jasno, da grerške u sportskim igrama mogu zapažati i otkrivati samo oni koji dobro poznaju suštinu, smisao i cilj posmatranog.

13.12.2019.

DANAŠNJICA I PROŠLOST RUKOMETA

DANAŠNJICA I PROŠLOST RUKOMETA

    

     Nijedna aktuelna sportska igra, nije toliko unazađena i degradiranakao današnji rukomet, pa više liči na neki „prljavi“ novi borilački sport. Unazađena je, jer je po sadržaju i izvođenju mnogo lošija od predhodne, degradirana je, izvitoperila načela igre. Pojasnimo ukratko  tri poznata nam načina igre u napadu u rukometu; Prvi način je nasleđen od velikog rukometa, (igralo se na fudbalskom igralištu) i to je bio frontalni napad zboаg takvog načina zaletanja prema zoni branioca. Takav naćin napada dostigao je savršenstvo jer je bio sadržajno bogat, raznovrsta i vrlo spretno izvođen. Drugi način napada u rukometu promovisali su Rumuni i nazvan je polukružnim, jer su bekovi polukružno ispred zone menjali mesta i vrebali priliku za šАutiranje ili prolaz kroz zonu. To je matrica današnjeg rukometa. Treći, poslednji aktuelan način napada u rukometu je „moderan“, a nastao je iz predhodnog, koji je relativno dobar, ali nije dobro shvaćen i naučen, to je nadoknađeno tolerantnim suđenjem, pa smo dobili novi borilački, vrlo grub sport. Neznanje i nesposobnost današnjih trenera i igrača, u prikazu  igre, javna je bruka.

   Mora se istaći da rukometna pravila  zabranjuju nečist, nekorektan i nehuman način igre koji danas gledamo. Sudije ipak dozvoljavaju igru koju gledamo, jer se sa ovim znanjem, drukčije ne može postići gol!  

Sunovrat rukometa se nastavlja tzv. ''brzim centrom'', zatim zamenomgolmana još jednim igračem u polju, ili nastavkom igre sa 6 igrača u polju i kad je 1 igrač isključen (opet izlazi golman). Sve pomenuto doprinosi još većoj igračkoj brzopletosti i udaljavanju od sportske igre. U pitanju je svetski rukomet, sa nešto više nežnosti u ženskoj kategoriji.

 Može da sе pomogne. Povod za ovaj prilog je zanimljiva ideja, kako da vratimo rukomet u porodicu sportskih igara. Ideja je odavno proverena i potvrđena kao dobra, jer od besmisla pravi smisao. Poenta rukometne igre trebalo bi da je nadigravanje, korišćenjem svih koraka, primenom velikog repertoara varki i raznovrsnim načinima šutiranja, dostižući tako cilj – postizanje gola. Sve sportske igre koriste se svojim elementarnim tehničkim specifičnostima, samo je rukomet izneverio sebe, napustio je korektno nadigravanje i primio obeležja borilačkih sportova. Današnji igrač rukometa ne izbegava svog protivnika nadigravanjem, već naprotiv – ide pravo na njega i guranjem ili naskakanjem pokušava da iznudi gol! I, to se isplati! Postiže gol probijajući se iako čini faul u napadu, ili pak  iznuđuje penal, a vrlo često i isključenje branioca. I, svi su zadovoljni! Jer, sve se to malo pre desilo pred drugim golom. Pobednik je najčešće domaćin, sa 1-2 gola razlike.

 Uzročno – posledična stvarnost. Današnju, kontakt igru, kad napadač dolazi „na noge“ braniocu, i iznuđuje neku dobit, kreirao je dobro nam poznat internacionalac, dobar, ali nedoučen igrač, ne zaslužuje da mu se navedu ni inicijali. Bilo je vidljivo da je imao naklonost sudija. Jer, radio je – „šta je hteo“. Današnjoj snagatorskoj igri pogoduju dve okolnosti;

1)Od 4 psihomotorne sposobnosti: brzina, veština, snaga i izdržljivost, danas se u rukometu forsiraju brzina kretanja lopte i igrača, što se često pretvara u brzopletost, kao i snaga, u obliku probijanja igrača odbrane na liniji od 6m. Zlatna sposobnost – veština, „ne upotrebljava se“. Jer, kažu „stručnjaci“ – usporava igru. Za znalce, varkama se ruše sve odbrane.

2)Današnjim, isključivo polukružnim način kretanja  igrača ispred zone, sa izmenama mesta, sa težnjom probijanja zone, kad se svaki potez unapred prepoznaje, sa korektnim suđenjem. teško bi bilo postići gol. Ali, kako onda dati gol?

 Ponuda današnjem rukometu. Humanizovati današnju rukometnu igru moguće je na dva načina: 1) pravilima igre i; 2) tehnički  sadržajnijom i mudro osmišljenijom organizacijom igre. Predstoji jedan preduslov, a to je promena svesti o mogućoj boljoj igri. To možemo učiniti na neobičan, „prisilan“ način. Kako? Interno, i lako! Na treningu treba primeniti „svoje“ interno pravilo o zaustavljanju napadača obuhvatanjem rukama i, tada „prekršiocu“ treba dodeliti loptu! Neverovatan šok – za prvi put. Ali, ovo je u isto vreme novo saznanje za dotadašnjeg imaoca lopte, da ne sme dozvoliti da on bude kriv za taj čin. Problem će se rešiti, ako se zaustavljeni igrač na vreme oslobodi lopte. Dakle, da se to ne bi desilo,  napadači moraju drukčije organizovati igru u napadu, između ostalog i na racionalnoj i aktivnoj distanci od zone. Predložena mera u koju se svako i odmah može lako i brzo uveriti, može biti samo putokaz da za današnju ragbi rukometnu igru ima spasa.Treba „samo“ – znati znanje, i za današnje (ne)prilike, mnogo novog treba naučiti. A „novotarije“ se lako i brzo uče, mladi su im naklonjeni.

 Kako bi trebalo napadati? Jednostavno rečeno, kao nekada – frontalno.Preteča polukružnom načinu napada bio je frontalni napad na zonu sa detaljno opisanim načinom igre na svim pozicijama. U nekoj odabranoj varijanti, ključni igrači bekovi, u frontalnom zaletu primali bi na pravom mestu i u pravo vreme „upotrebljivu“ loptu i „pretili“ prolazom kroz zonu, šutiranjem, ili korisnim proigravanjem ostalih igrača. Vrlo često su se koristile povratne lopte ili „preskakanja“ loptom. Raznovrsne varke  dominirale su igrom. Dolazile su obzir i promene mesta. Strpljivom i raznovrsnom igrom oko zone, uvek se nalazilo neko racionalno rešenje.Branilac je koristio  razlićite vrste zona, a najčešća je to zona 5x1, ili 4x2 kada se napadalo sa 2 kružna napadača. Slobodan udarac sa 9m bio je dobro organizovan i vrlo uspešan. Igra je bila raznovrsna, lepršava, što je zavisilo od stepena obučenosti ekipe. Bar desetak pa i više završnica iz tog vremena, danas uopšte ne viđamo, jer se – ne uče.

 Uzore brzo zaboravljamo. Poslednji (još živi) velikanai rukometa, koji su o ovoj igri znali sve, i donedavno pokazivali kako treba da se igra u napadu, ali i u odbrani, a da ih niko nije mogao zaustaviti, čak ni faulom, bili su to Talant Dušebajev i Edvard Ričardson. Posle njih, nastao je rukometni potop.

 Afirmacija predloženog. Potrebno je da samo jedan trener shvati i razume ovaj putokaz, i ako pođe tim putem, biće odmah ispred svih, a aktuelna primena pravila i igračka praksa, biće osramoćeni.Još uvek ima rukometnih aktivista kojima je poznata napred opisana igra i poznate su im te vrednosti. To je obiman sadržaj koji se brzo i lako uči i mladi ga rado prihvataju. Kod igrača treba razviti veliku pokretljivost, naučiti mnoštvo varki i raznovrsne načine dodavanja i šutiranaja, posle čega nije teško naučiti raznovrsne varijante napada. Nažalost, jedna od najvećih smetnji je „jednogodišnja upotreba“ igrača i trenera.

 

           

30.09.2019.

TOK I ODVIJANJE SPORTSKE IGRE

 

TOK I ODVIJANJE SPORTSKE IGRE

 

     Uspešnost igre  sportskih ekipa najbolje se ispoljava kroz utakmice krunisane golovima. Igrači tada ispoljavaju sve svoje sposobnosti, a trener se legitimiše  prikazom osnovne koncepcije igre (OKI), njenom funkcionalnom racionalnošću, a moralno-voljni odnos i odgovornost igrača su treća vrednost dostignuća igre. Da li i koliko igrači veruju u ideje i sposobnost trenera, prepoznaće se kroz  igru.

 Šta kad nema igrе   

Izostankom rezultata zaključujemo da nema dobre igre. Ili, ako su rezultati polovični, onda je takvo i znanje trenera. A igre ustvari nema, jer trener o njoj nema jasnu pretstavu. Sve može biti jasnije (posledice), ako znamo da čitamo polazište (uzroke). Šta i kako ekipa radi i igra, to se nepogrešivo iskazuje kroz bodovni saldo.

     Da bi ekipa imala dobru igru, igrači moraju dobiti odgovarajuća uputstva i zahteve od trenera, žto je vrhunac trenerskog umeća, znanja i sposobnosti. Posebna je priča da li trener zapaža bitne detalje toka igre obe ekipe i da li je sposoban, što je veoma zahtevno, vršiti potrebne korekcije u igri svoje ekipe. I ovo je jedna od crnih tačaka današnjeg fudbala. Košarkaši su u tom pogledu najdalje otišli zahvaljujući pre svega znanju trenera, tam-autu i povratnoj zameni igrača.

 Fudbalski  pratioci

     Tokom trenažnog procesa i igre ima nekih pojava koje ometaju igrače u svom radu. Profesionalizam u fudbalu nameće velike vremenske obaveze i razlićite zahteve koji proistiću iz potpisanog ugovora. Radna disciplina ne bi trebala da se nameće već bi trebala da bude spontana, i da je izazvana željom da se nešto novo nauči ili već stečeno, usavrši. Metodologija rada stručnog štaba je složena i ne uvek dobra. Mnogi elementi igre moraju se stalno ponavljati, ali radi monotonije to treba raditi uvek drukčije, “obojeno” radošću, zadovoljstvom u takmičarskom duhu. Rečju, trening ne sme biti dosadan i monoton. Jer, ako jeste, a to je vrlo čest slućaj, tada se ceo trenažni process dovodi u pitanje. Najgora varijanta može biti – odbranbena reakcija samozaštite igrača, već na prvom treningu u ponedeljak, tako što će se dotični igrač(i) “štedeti” ili otaljavati svoje radne obaveze. To se ponavlja i na sledećim treninzima, pa uz razmenu mišljenja o tom pitanju, jasno se vidi kuda to vodi. Ako nismo svedoci šta i kako se na treninzima radi, to ćemo videti na utakmicama.

  Fudbaleri na sceni

      Na internacionalnoj sceni gledamo igrače koji su borbeni, mnogo trče, ne greše puno , nisu grubi, dopadljivo igraju, daju sve od sebe. Ali zato  na domaćoj srpskoj fudbalskoj sceni  gledamo kako ne treba igrati. Nema trčanja nego trčkaranja, previše je osnovnih tehničkih grešaka, igra se neborbeno, mlako, grubo zbog nemoći, totalno neodgovorno. Postavlja se pitanje, zašto je to tako. Jednostavno,

mnogo toga kod nas je drukčije. Kad bi čelnici srpskog fudbala  bili u stanju sagledati sve okolnosti, mnogo toga bi se moglo promeniti, popraviti, unaprediti.

U analizi zatečenog stanja treba razlikovati fudbalska od nefudbalskih pitanja.

 Zaključimo    

     Pominjali smo, po prikazu igre našu nacionalnu fudbalsku klasu i poredili je sa internacionalnom klasam .Razlike su velike. Ali, sa ovog istog prostora, blistaju  u košarci, vaterpolu i odbojci isti ljudi. Fudbalsko neznanje i pogrešno znanje učinilo je svoje. Sve je pitanje organizacije fudbalskog života i osposobnosti struke.  

30.09.2019.

NEPISANA PRAVILA I CRNE TAČKE IGRE U FUDBALU

NEPISANA PRAVILA I CRNE TAČKE IGRE U FUDBALU

 

Fudbal kao i sve sportske igre ima svojstvena opšte poznata pravila igre. Međutim, praksa trenera nalaže potrebu da se poštuju još mnogi zahtevi koji mogu doprineti unapređenju ove igre. Takva pravila, uslovno rečeno - nepisana pravila, treba da promoviše svaki trener prema ličnom viđenju, tumačenju i shvatanju fudbala. Ovakvim pravilima se precizno ukazuje na mnoge specifičnosti osnovne koncepcije igre kao i njen tok. Ukratko, ovakva pravila morao bi da ima svaki trener. To je, ako tako može da se kaže i njegova fudbalska lična karta. Ovaj ponuđeni predlog  je subjektivan.

 

Nepisana pravila fudbalske igre

     Kad se neke greške u fudbalu učestalo pojavljuju nazivamo ih crnim tačkama igre. Nesreća je u tome što je njihov broj velik i konstantan. Još je veća nesreća što se nastale greške statistički ne prate i ne analiziraju. Fudbalska populacija izbegava ! ovakvo „slikanje“ svoje igre, odnosno rada, iako je ovo jedan od nepogrešivih pokazatelja kako se može biti bolji.

1. Igra se odvija po dogovorenim fazama, ritmu i tempu.

2. Dodavanja lopte je uvek (ima izuzetaka) po travi.

3. Sve treba  raditi u primerenom kretanju.

4. Jedan dodir lopte ima prioritet (u 16m - zakon)

5. Međusobna udaljenost saigrača treba da je što veća. Grupisanja su nepoželjna.

6. Predati loptu pa ostati u mestu, znači isključiti se iz igre.

7. Izgubiti loptu, znači obavezu osvojiti dve.

8. Ometati protivnika sa loptom, a ne srljati u otimanje sa faulom.

9. Dobro se otkrivati u racionalnom kretanju.

10. Pronicljivošću otkrivate namere protivnika.

11. Primenjivati varke prema protivniku sa loptom.

12. Maksimalno zalaganje trčanjem, a ne trčkaranjem.

13. Uvek ići u skok (bodiček) i sa jačim protivnikom.

14. Upotrebljavati obe noge, kao i spoljni deo stopala.

15. Znati i poštovati redosled prioriteta svih aktivnosti.

16. Izbegavati ključne greške, koje ruše sve.

17. Hteti, znati, dati, biti motivisan i odgovoran.

      Dopuni

 

Crne tačke fudbalske igre

     Sadržaj pod ovim naslovom ukazuje na potrebnu nadgradnju fudbalske igre, što najviše zavisi od stručnosti trenera kao kreatora programa rada ekipe.

Svoje shvatanje ove igre na ovaj, dopunski način, trener pretvara u kreativan zahtev.

1. Čekanje lopte u mestu

2. Neuspešne primo-predaje lopte

3. Izgubiti loptu, pa još ostati u mestu

4. Nepotrebno faulirati  protivnika, pa dobiti i žuti karton

5. Nekontrolisani kažnjivi postupci

6. Očigledno nezalaganje i nemotivisanost

7. Neangažovana, pasivna, ziheraška igra

8. Neprimereni i jalovi potezi

9. Ne znati neutralisati protivnika

10. U prilici 1:1, ne znati nadigrati protivnika

11. Naivno ulaziti u ofsajd pozicije

12. Ne znati  koristiti ofsajd prostor

13. Upotreba samo jedne noge i unutrašnjeg  dela  stopala

14. Napadači "sidraši" u 16m

15. Premalo šuteve van 16m

16. Nabacivanje sporih i visokih parabola u 16m

17. Nastojanje "ući u gol sa loptom"

18. Još nenaučeno izvođenje auta

19. Nekorigovanje toka igre

20. Neprimenjivanje širokog i dubokog napada

21. Izgovaranje trenera da "nisu igrali kako smo se dogovorili"!

      Dopuni

 

    Osnovna namera ovog priloga jeste da se konkretno navedu neke činjenice o nedostacima fudbalske igre, da se njihove pojave prate i registruju, kao i da svaki trener dopuni i proširi ove liste.

     Najbolji način da se ukaže na učinjene greške, jeste da se gledaju snimci

minulih utakmuca i ukazuje na očigledne propuste, kako bi ih u budućim utakmicama bilo manje.

Pristup igri je posebna priča, jer je i to jedna od crnih tačaka fudbalske igre.

 

 

 

 

    

 

 

03.06.2019.

IZVOĐENJE AUTA, VELIKA FUDBALSKA SRAMOTA


IZVOĐENJE AUTA, VELIKA FUDBALSKA SRAMOTA

 

 

U predhodnim prilozima o fudbalu ukazuje se na neprimereno i pogrešno izvođenje mnogih detalja igre, pa i auta. Sadržaj ovog priloga posvećen je isključivo pomenutom detalju fudbalske igre. Zašto?

Zato što taj detalj fudbalske igre „koči“ njen tok; vrlo često se više puta uzastopno ponavlja, gubi se lopta, čine nespretni faulovi, pa sve te male greške, sramote njene aktere. Najveći uzrok navedenim greškama jeste što izvođaču auta suviše blizu prilazi nekoliko (4-5) saigrača, a pošto ih prate protivnički igrači, na malom prostoru – poluprečnika, prosečno oko 10m. nalazi se isuviše mnogo igrača, da bi se „mogao igrati fudbal“!

Pa,  ako izvođač auta baca loptu saigraču koji se nalazi tik uz aut liniju, a isti igrač ima i „čuvara“, sledi ponovo aut. Ova lakrdija od fudbala ima  svoj  “repertoar” koji je neracionalan.

     Imamo na sreću već odavno, uzore dobrog izvođenja auta u košarci, ali šta to vredi kad fudbalski svet, treneri pre svih, to ne vide. Naime, svi

igrači su daleko od izvođača auta i u pravom, pogodnom trenutku neko utrčava u slobodan prostor i prima loptu bez problema

U ženskom fudbalu ovaj detalj igre nije toliko problematičan, zbog

njihovog  racionalnog pristupa igri. Zadovoljstvo je ukazati na uzoran    

primer kako se u fudbalu izvodi aut. To nam pokazuju često osporavane

žene fudbalerke. Krajem 2018. god. U Urugvaju je održano Svetsko

prvenstvo u fudbalu za žene do 18 godina, na kome je ekipa Španije

demonstrirala kako se racionalno i uspešno izvodi aut. Sve igračice

španske ekipe pre izvođenja auta, bile su udaljene od mesta izvođenja

auta najmanje 20m. U jednom trenutku samo jedna od saigračica naglo

pritrčava i na desetak metara prima ubačenu loptu iz auta. Ista igraćica

sa primljenom loptom ima puno slobodnog prostora za prihvatanje lopte,

mogućnost da je povede, doda saigračicama, ili je vrati izvođacici auta.

Sve to lepo deluje i funkcioniše. Prikazano je poteklo od trenera španske

ekipe, a sada je dostupno najširoj fudbalskoj javnosti. Nažalost, posle

pomenutog prvenstva, ovog proleća, nismo imali prilike da vidimo kako

to rade “muškarčine”.

Ovo je samo jedan od mnoštva fudbalskih primera iz zbira “crnih tačaka

  

ili nepisanih pravila“ igre, koje se izvode na pogrešan način, koji

potiče još iz osnovne škole fudbala. Kako objasniti činjenice, da u

najstarijoj i najpopularnijoj igri na svetu, ima puno grešaka – bolje

rečeno, nenaučenih elemenata igre. Odgovor može biti, da se radi o

niskom nivou sposobnosti shvatanja onoga šta radimo. Zato se moramo

upitati, šta je sa znanjem i učenjem? I odmah zaključiti, da je znanje

nedovoljno i pogrešno, a učitelji neobučeni, u znatnoj meri – samouki.

Zabluda je ocenjivati fudbal po retkim nadarenim igračima i isticati

uspešne klubove  koji kupuju najbolje igrače.

     Pitanje; šta to najšira današnja fudbalska generacija ne zna? Odgovor;

ni fudbalsku  azbuku, a ni tablicu množenja!!! Problem je, što treniri i

igrači nisu skloni ni osposobljeni da procenjuju značaj i vrednosti na

 kojima počiva fudbalska igra. Jer, proces učenja je složen i vrlo dug,

a biće uspešan ako nepogrešivo tačno znamo čemu treba da stremimo.

U ovoj priči o fudbalskom autu najpre priznajmo, da to ne znamo. Ovaj

detalj igre odvija se na njenoj „periferiji“, a u „sredini“ ima još mnogo,

mnogo toga što nije dobro i treba da se nauči.

I, još, kad bi nam neko objasnio, zašto se aut u fudbalu izvodi rukama, a

ne osnovnom “alatkom” – nogom!  

 

 

 

 

26.04.2019.

OFSAJD PRAVILO - IDEALNA PRILIKA ZA NAPAD

 

 

 

OFSAJD PRAVILO – IDEALNA PRILIKA ZA NAPAD

 

     Ofsajd pravilu kao prepreci napadačima  pridružuje se i pojava „bunker“  sistema, povlačenjem svih igrača na svoju polovinu terena kad se ekipa brani.

Navedene dve pojave mogle bi se regulisati u korist igre pravilima, ali,ali...

Ipak, u korist igre, može se nešto učiniti u sadašnjim okolnostima, kad je ofsajd u pitanju. To pravilo napadači mogu iskoristiti na koristan način kao slobodan prostor, malim sinhronizovanim „manevrom“, koji se, kao i sve, može lako i brzo

vežbanjem naučiti.

Mnogo je prilika kad se lopta kreće ispred „bunkera“, ili  „kroz njega“, da se lopta ubaci u slobodan (ofsajd) prostor, najpogodnije prema korneru, gde, sa malim

kašnjenjem utrčava neko od napadača, prihvata loptu i ubacuje je ispred gola svojim saigračima u naletu.

Evo i jedne preporuke za ovu priliku, koju danas u fudbalu, niko ne koristi! Naime, dok lopta „ide“ ispred, ili kroz „bunker“, neko od napadača protrčava od jedne prema drugoj aut- liniji i, vreba trenutak da neko ubaci loptu u prazan prostor, a pomenuti trkač skrene prema lopti iznenadivši sve  statične  branioce.

     U svim sportskim igrama ima specifičnih, domišljatih, atraktivnih i korisnih kombinacija, kao što su „penal“ u odbojci, ili „cepelin“ u rukometu“.

Ofsajd u fudbalu je  korektna zaštitna mera igre, ali za vešte i spretne ekipe, to ne mora biti prepreka, ili zamka, već velika „upotrebljiva mogućnost“ u nadigravanju.

     Žalostan zaključak i ovog priloga jeste, da je ofsajd još jedna, laka, a nenaučena lekcija. Čak, neshvatljivo laka, a ipak, i dan danas za sve ekipe  je nerešiva tajna.  Ponovimo  opet, kao što je i ubacivanje lopte u igru iz auta! Sa više razmišljanja o onome što radimo, možemo doći do boljih rešenja. 

 

 


Noviji postovi | Stariji postovi

Svet sportskih igara
<< 05/2021 >>
nedponutosricetpetsub
01
02030405060708
09101112131415
16171819202122
23242526272829
3031

MOJI FAVORITI

BROJAČ POSJETA
162374

Powered by Blogger.ba