Poznato je da stvaralačke timove u proizvodno-privrednim delatnostima, pored ostalih, čine projektanti i izvođači radova.
Prikriveno je, ili manje poznato, da se u sportskom stvaralaštvu, u sportskim igrama, u liku trenera ogledaju obe napred pomenute uloge, što znatno opterećuje i otežava ulogu i rad trenera. Tu činjenicu još više usložnjavaju, mnogim trenerima, ne baš jasni programski zahtevi koje čine osnove trenažnog procesa.
U pitanju su dva osnovna polazna radna sadržaja :
Kao prvo, većina trenera ne posvećuje dovoljno pažnje prvom i polaznom zahtevu u sportskim igrama – idejnim osnovama, preciznije rečeno, projektovanju osnovne koncepcije igre (OKI), sa kojom treba udovoljiti svim zahtevima za funkcionalnom racionalnošću igre.
I drugo, većina trenera, najveću, ako ne i svu pažnju posvećuju psihomotornom i tehničkom osposobljavanju igrača. Za većinu trenera, samo ovi sadržaji su potrebni i dovoljni za igru, što je velika zabluda. Tako, "udruživanjem" nepotpunog, pogrešnog znanja i neznanja, nastaju nepremostive prepreke u napredovanju i težnji ka uspehu.
Nezapažena je i zanemarena još jedna činjenica. U okviru proizvodno-privrednih delatnosti, projektantske i izvođačke radove vrše mnogobrojni stručnjaci raznih specijalnosti. U sportskim ekipama, praksa to potvrđuje, radne zadatke najčešće vrši samo jenda ličnost, to je "izvođač radova" – trener. Pa, ako isti pristane na saradnju sa drugim licima, situacija se donekle popravlja.
U svakom slučaju trenerska uloga u vidu "izvođača radova", u današnjim nasleđenim okolnostima i praksi, izuzetno je složena i teška, ako ne i najteža klupska aktivnost.
Dobro osposobljeni trener trebalo bi da vidi daleko i široko, da ima što jasniju predstavu o ce- lovitosti idejnih i radno – stvaralačkih sadržaja rada i, da ima kristalno jasnu viziju njihove realizacije. Rečju, mora da zna šta i kako raditi.
Zato, nije hrabrost reći, jer to je nepobitna činjenica i istina, da od 4 klupska radna stuba nosača (uprava, finansijeri, igrači i treneri), najteža, najodgovornija i najzahtevnija uloga je na plećima "izvođača radova" – trenera. Nažalost, to je teško prihvatljuva i neizbežna činjenica. Žalosne konstatacije o navedenim problemima su i u tome, i što nadležni i odgovorni u klubu o ovim pitanjima, ne žele da razgovaraju jer, uopšte ne shvataju suštinu problema igara, a ona je ustvari, najveća tajna u sportskim igrama. Ne moći ili ne hteti sagledati i prihvatiti ove činjenise, znači živeti sa neinformisanošću i neznanjem i, u – zabludama.
Koje god idejno i praktično pitanje i problem u sportskim igrama da otvorimo, uvek moramo ponovo razmišljati i povezivati; zatečenu posledičnost , sa obično, neotkrivenom i nedokučivom uzročnošću, što je uvek jedan od ključnih, često nepremostivih problema u svakom radu
Da li su to provalije ili litice, svejedno je, treba ih savladati.
Zato se može zaključiti, da je zanimanje trenera – "izvođača radova", jedno od najtežih i najzahtevnijih sportsko-stvaralačkih zanata.
A nije lako prepoznati i opredeliti se za dobrog trenera. Jer, oni mogu biti:školovani, priučeni, samouki, a prema sklonostima : ambiciozni, hobisti, karijeristi, populisti
Dakle, vrtlog znanje – neznanje i moć – nemoć, čine svoje. Sve to svi gledamo, ali – ne vidimo. Tako će biti sve dotle dok, u snagu uma, za početak, bar ne poverujemo, a onda je i upotrebimo. Jer, samo znanjem i sposobnošću mislećih i pismenih, može se napredovati. Zato, narodski rečeno, uvek "žanjemo ono što smo posejali".
