RUKOMETAŠI BAŠ NEMAJU SREĆE




Jedna od ljubavi u našem životu može biti bavljenje sportom, još određenije, to može biti rukomet. Ta ljubav podrazumeva veliku predanost procesu učenja – treniranju. Nazovimo uslovno te igrače "primarnim" učesnicima u tom sportu. Podrazumeva se, da će "sekundarne" osobe biti treneri. Igrači, poklonici rukometa spremni su predati se treneru svim svojim bićem, raditi sve što se od njih traži i odricati se mnogih zadovoljstava rečju, za ono što vole, žrtvovaće sve.

Dolazimo tako u situaciju "potencijalne" sreće, koja će zavisiti od "sekundarne" ličnosti -trenera. Biće tako, sreće za sve, ako se i treneru ona svojevremeno  nasmešila, pa da je i on imao dobrog učitelja ove igre.

 

Zabude.  Velika je zabluda (a primera ima mnogo) što se trenerskim poslom može baviti svako, a najčešće to su bivši igrači, što je i poželjno. U svim profesijama postoje određeni zahtevi i kriterijumi, kako se dolazi do vrhunskih stručnjaka . Da li će budući treneri biti školovani, priučeni ili samouki, izuzetno je važno.

U pogledu osposobljavanja stručnjaka znatno su zapostavljene oblasti opšteh prosvećivanja, obrazovanja, kulture, pa i sporta, koji je deo nasušne čovekove potrebe, gde se nedopustivo malo pažnje poklanja procesu obučavanja trenera.

 

Sve je jasno  Posle izvesnog vremena, u praksi se pokazuje kristalno jasnim, šta i kako je radila neka sportska generacija, ali i njena organizacija.

Može se konstatovati da se u rukometu već mnogo godina unazad, ne radi dobro. To je detaljno obrazložio autor ovih redova u mnogobrojnim (uzročno-posledičnim) prilozima analizom:

1.  Kako se danas igra

2.  zašto se tako igra

3.  kada su rukometna kola "krenula nizbrdo" i

4.  kao najvažnije, kako bi  trebalo   igrati.

 

Nedoučenost.  Današnja generacija rukometaša je tehničko-pragmatički  nenaučena mnogo- brojnim i najsuptilnijim sadržajima igre, a pre svega, njenom racionalnošću. Ali, to je samo jedna strana medalje.

Druga strana, organizacija i osnovna koncepcija igre (OKI), su na nedopustivo niskim nivou korisne obučenosti. Praktično ih nema, sve je maglovito, izgubljeno i puno loše improvizacije.

 

Brojevi.  Pozivajući se na slikovitost brojevima, može se konstatovati, da današnja generacija sa zatečenim znanjem i obučenošću, jedva da ispoljava 40-50 % vrednosti ove igre, u odnosu na to kako bi trebalo igrati.

 

Zablude (2). Zbog pogrešnog (ne)shvatanja suštine igre, i "udruženih" : neznanja, pogrešnog znanja i crnih tačaka igre, dobijamo ono što danas imamo, a to je nešto što jedva da liči na rukomet, to je neki novi borilački sport.

 

Zaključak.  Zato se može zaključiti, da današnja rukometna generacija nema baš mnogo sreće sa učiteljima rukometa.

Ne treba se čuditi što je to tako. Jer, sve se ovo dešava pod okriljem (kišobranom) neumitnih pratilaca sveukupne sadašnje stvarnosti:

1.  bespoštedne  trke za novcem  

2.  nedovoljne  vremenske   posvećenosti učenju i radu i

3.  zbog  proizlazećih  zabluda , sa kojima se pokriva sve što je (loše) urađeno.

Komentariši