Ko zna po koji put dogodilo se ono što je već viđeno i doživljeno kao neuspeh i na prethodnim prvenstvima. Na konačan plasman najviše su uticale nadahnute igre pojedinaca, a naročito golmana. Opet se potvrdilo da je rukomet zapušten i njegova degradacija se nastavlja. Potvrđuje se kao neki novi borilački sport. Jer, umesto vešine, što treba da je osnova svih sportskih igara, u današnjem rukometu dominira snaga i brutalnost.
Zatajila je struka
Rukometni treneri do danas još nisu shvatili, da je suština igre u sportskim igrama – borba za prostor i vreme.To je polazište za planiranje i programiranje rada i igre.Ne pomažu česte promene selektora jer svi, to se stalno potvrđuje, isto misle i znaju. Selektori su bez vizije jer ih niko nije na vreme naučio, šta i kako treba raditi i igrati.
Šta smo videli
Skoro da je nemoguće nabrojati sve nedostatke i greške u prikazanoj igri reprezentacije Srbije. Produktivno znanje nije pokazano jer, još uvek nije ni stečeno. Njegovo mesto su zauzele zablude. Slede međusobne zamerke, pritužbe i optužbe, lažne nade i obećanja od onih kritičara, koji očekuju da budu sledeći na nekoj funkciji.
Niko se ne bavi analitičkim istraživanjem posledica i uzroka. Jer, i za to treba biti osposobljen.
Kako dočekati 2012. god.
Pretstojeća organizacija prvenstva Evrope 2012. god. sa sadašnjom strukovnom organizacijom i kadrovima, može biti labudova pesma i agonija rukometa u Srbiji. Ovaj problem se može prevazići samo temeljnom reformom stanja i znanja ove generacije svih rukometnih aktivista, u sferi svog rada.
Ali, ali, ali, najveći problem je u čuvanju stečenih pozicija onih koji se pitaju, a bez prave su vizije u sagledavanju racionalnih rešenja, zbog privilegija i koristoljublja, jer sve proizlazi iz aktuelne društveno-ekonomske stvarnosti naše sadašnjice. Lučonoša ipak ima, ali im treba dozvoliti da osvetle put nade.
Krivci
Možemo govoriti o uslovnim krivcima i odgovornostima. Ipak krivi su:
Treneri su – uslovno krivi. Jer, pokazuju ono što su ih prethodnici naučili. Nisu dobro školovani, a većina je priučena ili samouka, ne baš pozitivno ambiciozna, a možda su najviše – egzistencijalisti.
Igrači su najmanje krivi jer, igraju onako kako su naučeni. Njihova igra je nepogrešiv pokazatelj rada i sposobnosti njihovih učitelja.
Preostaju nam opet, ko zna po koji put, puste želje i jalove nade u bolje sutra.
