Sa zadovoljstvom se može konstatovati da muška rukometna reprezentaija na 10. prvenstvu Evrope osvajanjem drugog mesta , ispunila želju i očekivanja poklonika rukometa u Srbiji.
Pošto „život ide dalje“, treba se posvetiti narednim obavezama, a prva velika je predolimpijski turnir u Španiji, uz učešće pored domaćina i reprezentaije Srbije, Poljske i Alžira, gde treba osvojiti jedno od prva dva mesta. Zadatak je izuzetno težak, jer treba ostvariti dve pobede.
Da bi se realnije sagledali izgledi Srbije na ovom turniru, trebalo bi analizirati utakmice na proteklom prvenstvu.
Opšti je zaključak da smo videli izjednačenost i skroman prikaz igara. Najviše su zatajile favoriti za visoki plasman, reprezentacije Francuske, Španije, Nemačke i Rusije. Verovatni izroci su povrede i zamorenost igrača u ligaškim takmičenjima u svojih zemalja.Izuzetak je reprezentacija Danske, koja je igrala „najčistiji“ rukomet i zasluženo je osvojila prvo mesto.
Ako je izjednačenost ekipa bila prva karakteristika, druga je bila gruba, snagatorska i „prljava“ igra, što je posledica tehničko-taktičke neobučenosti igrača, što traje već duži niz godina. Dominirala je snaga, jer veština i raznovrsnost još uvek nisu naučene. To se odnosi na sve ekipe, osim na Dansku. Gde je po igri bila reprezentacija Srbije.
Igra i potencijali Srbije
Ako Srbija ima vrhunske igrače, od mlađih kategorija do seniora, u košarci, odbojci, vaterpolu i tenisu, čije se ekipe neprekidno potvrđuju, u njoj isto tako ima dosta potencijalno dobrih rukometaša. Nažalost, oni se ne iskazuju i ne postižu zapažene rezultate jer su njihovi voditelji, učitelji,struka – zatajili. To je istina sa kojom se zaduženi za ovaj sport, moraju suočiti.
Mnogi rukometaši ostaju samo nadareni momci, jer nisu dobro obučeni niti „naoružani“ mnogim neophodnim tehničkim elementime igre. Da, na primer mnogi, bukvalno ne znaju korake, stalno se potvrđuje. Ne misli se na tehničke greške u koracima, nego na to, da ne koriste u punoj meri „sve korake“ koji su im po pravilima dozvoljeni. Zato greše, što već kod prvog koraka, spuštaju loptu da bi „osvojili“ prostor. Takvu grešku čini i I.Balic! Iz ovog „zlodela“, proizlaze mnoge posledice i – nemoć.
Drugi nenaučeni biser iz rukometa jesu – varke. Skoro niko (bar 95%) igrača ih – ne zna pa, ako ponekad vidimo neku uspešnu varku, ona je, spontana ili iznuđena. Za neverovati je, da ih neki treneri čak i zabranjuju jer, „usporavaju igru“! Neverovatno, kad se zna, da se u košarci skoro ni jedan napad ne zavrsi bez upotrebe varki.
Zatim, prenošenje lopte je – brzopleto. Nema preskakanja niti povratnih lopti, ni raznovrsnosti u razvojnoj fazi igre. Uopšte, mnogo toga nije naučeno.
Šta onda drugo preostaje, nego „osloboditi“ se lopte nekorisnim prosleđivanjem, ili ići na „probijanje“ zone.
Ne igrati sa krilima i na njihovom prostoru znači apsolutnu nemogućnost izgradnje osnovne koncepcije igre (OKI), pa tako –sve pada u vodu.
Mnogo je još drugih nedostataka iz „osnovne i sredje škole“ rukometa.
Ovakvih „dečjih bolesti“ kod košarkaša, odbojkaša, vaterpolista i tenisera nema. Njihovi „lekari“ su ih na vreme vakcinisali i izlečili.
Uopšte, dileme, kad šta, gde i kako nešto uraditi-izgraditi, je kod rukometaša – nepoznanica.
Kakva (gde) su izlazna rešenja
Mora se razlučiti, šta nije dobro, šta se mora ispraviti, a šta se mora naučiti
Vreme je najveći ograničavajući činilac i ono uslovljava preduzimanje samo selektivnih sadržaja. Mora se sagledati i precizirati koji su to najveći nedostaci koji se brzo mogu i moraju otkloniti.
Najviše štete sadašnjoj igri nanosi zahtev za brzim (ali zato pasivnim) prenošenjem lopte, a to protivnik sa lakoćom prati i neutrališe.
Ono čime se u današnjoj igri zanosimo, a što je osnovna težnja, jesu nekolike izmene mesta bekova (ukrštanja) i utrčavanja krila, pri čemu nema dobre prostorne orijentacije, kao niti uspešnih završnica.
Uopšte, igra kojom se planski ne osvaja prostor i vreme raznovrsnim repertoarom, nema učinka i brzo demorališe igrače jer shvataju koliko su nemoćni.
Zbog svega navedenog, treba se opredeliti za sadržaje, koji se moraju naučiti primeniti da bi se poboljšao učinak u igra.
Dakle, put od realne idejnosti do praktičnog rezultata, može se samo znanjem ostvariti.
Najveća greška bi bila očekivati (i „zadužiti“) da igru nose neki pojedinci, umesto zajedničke i sadržajne igre svih šest pojedinaca.
Sve gore navedeno su suštinska pitanja koja moraju biti usvojena, shvaćena i oživotvorena.
I, poslednje pitanje jeste, ima li kolegijum rukometne reprezentacije Srbije takvog (takve) vizionara (re).
