KAD U FUDBALU GREŠE NAJBOLJI
U sportskim igrama greše svi, ali najbolji greše najmanje. Uočavati i otkrivati greške u sportskim igrama je istovremeno i svojevrsna sposobnost, ali i velika potreba onih koji uče druge.
Ovde će biti reči o najuspešnijim fudbalskim trenerima, koji vode najbolje evropske klupske ekipe koje „sve znaju“, pa ipak ponekad čine velike greške.
Prva greška pomenutih afirmisanih trenera, sa velikim negativnim posledicama;
Igrači njihovih ekipa su besprekorni tehničari, a treneri su ih osposobili da racionalno igraju; najpre; da se dobro kreću i da pravovremeno i uspešno vrše primo-predaju lopte, dolazeći tako u povoljne šut-pozicije. Definicija, da je suština igre u sportskim igrama, borba za prostor i vreme, u njihovim utakmicama to se potvrđuje. Ali, nije uvek tako! U nekim utakmicama te iste ekipe ne mogu se prepoznati; nema ni dobre igre ni golova, što navijače ne ostavlja ravnodušnim. Nekad se zbog toga okrivljuju treneri, a nekad igrači. Ako se prostorno–vremenski zahtev u sportskim igrama ne poštuje, on ne dozvoljava drugim zahtevima da se primene i ostvare. Takav primer je nedovoljna međusobna udaljenost igrača, ili nepovoljna „gustina grupe“. Ponekad, kad „igra ne ide kako treba“, na prostoru od 5×5 m nađe se 4-5 igrača s loptom, ali isto toliko njihovih protivnika. Tada takva igra lići na – „ulični fudbal“. Hteli, ne hteli, igra se odvija u mestu sa iznuđenim 1 dodirom lopte i njenim brzim gubitkom. Istaknuti treneri takvih ekipa to često ne vide. A ni članovi stručnog štaba. Istina, bilo je u prošlosti utakmica elitnih ekipa kad je opisano viđeno u 1. poluvremenu, ali u 2. poluvremenu se to nije ponovilo, pa je prikazana sasvim drukćija, bolja igra. Igre sa opisanim greškama dešajaju se i danas, a verovatno ćemo biti svedoci takvih propusta i u budućnosti.
Druga fudbalska greška, retko viđana u igrama elitnih ekipa evropslog ranga, ali je zato „odmaćena“ u nacionalnim ligama, jeste „fudbalska odbojka“! Umesto da se primo-predaja lopte vrši isključivo po travi (da lopta „pase“) ona se predaje lučnom putanjom, pa je takva lopta sporija, teža za uspešan prijem i, ona je – svačija i ničija.
Treći, stalno prisutan, a do sada nerešiv fudbalski greh, jeste neupotrtebljiva prilika da se obilato koristi veliki, ničiji slobodan – ofsajd prostor. Sa malo više logičkog razmišlkjanja, taj sad već čuveni čuveni „katanac“ bi bio otključan.
Četvrta. Trajna pojava koja ne utiče na rezultat igre, ali je „narušava i sramoti“ jeste lakrdija sa izvođenjem auta. Niko u današnjem fudbalu ne izvodi aut kako bi to bolo racionalno i efikasno, kao što to radi španska ženska fudbalska ekipa. To smo videli na svetekom prvenstvu krajem 2019. god u Urugvaju. Aut su izvodile kao što se to radi u košarci, sigurno i racionalno. Uostalom, sadašnji način izvođenja auta rukom je neprimerena greška aktuelnih pravila. Kao što su i velika besmislenost i velika smetnja korner zastavice.
Peta, najnovija aktuelna greška. Zbog pandemijske bolesti kovid 19, zbog koje se fudbaleri neće moći dovoljno dobro pripremiti, pa da bi se izbegao veći broj povreda, fudbalski čelnici će dozvoliti da se umesto 3 dozvoli 5 izmena igrača, što nije sporno. Ali je opet propuštena prilika de se dozvoli neograničen broj izmena svih igrača, kao što je to slučaj u svim sportskim igrama, o čemu je već bilo reči u ranije pisanom prilogu ovoga bloga.
Opet treba potsetiti na mišljenje da su u sportskim igrama prisutne i dve grane iz
nauka – filosofije i fizike. Iz filosofije, to je logika, koja nas upućuje na način razmišljanja, a iz fizike, to je kinetika, nauka o kretanju tela u prostoru i vremenu.
Ustvari, nema nauke koja nije prisutna u sportskim igrama. Zar nas mnoge nauke ne navode na potrebu da se iz mnogih korisnih razloga bavimo sportom! Sve potvrđuje, da se sportske igra igraju najpre – glavom, koja osmišljava sve procese, zatim nogama, koje nas vode kroz prostor i vreme, pa rukama, koje „barataju loptom“. Trup nam dođe kao – „nosač“.Pošto nepogrešivih nema, a grešaka u radu ima, paralelno sa učenjem kako nešto treba uraditi, trebalo bi odmah ukazivati na moguće greške iz oblasti toga rada.
Zaključci; Neke greške su neizbežne, neke tolerantne, a neke su neoprostive.
Pažljivijim kontrolisanjem rada, lako ćemo uočiti neku grešku. Odmah imamo i priliku da je ispravimo. I, najviše greše oni – koji ne greše!
Načelo, da neprekidno treba da kontrolišemo svoke reči i postupke, treba primeniti i u svakom radu.
