PREPOZNAVANJE OBAVEZNOG, LEPOG I KORISNOG U SPORTSKIM IGRAMA
Izdvojimo četiri grupacije ljudi koje su zainteresovane za prikaz, sadržajnost i lepotu u sportskim igrama. Prvi su gledaoci, ali o njihovim očekivanjima kao i zadovoljstvima sada ovde neće biti reči. Druga grupacija su treneri i njihovi stručni štabovi. Treći su autori stručne literature, i njihov rad sada ne komentarišemo. I, četvrta, naša interesna grupacija jesu medijska plejada sportskih novinara.
Da bi o zbivanjima u sportskim igrama govorili ili pisali, moramo ih dobro poznavati u celosti, ali i u detaljima. Svi koji o sportskim igrama javno govore ili pišu, neophodna im je sposobnost prepoznavanja bitnih i ključnih vrednosti koje igrači ispoljavaju u individualnom i ekipnom kreiranju igre. Sposobnost prepoznavanja ili „čitanja“ igre, najpotrebnija je trenerima, jer mogu neposredno kroz trenažni proces uticati na sadržaj i kvalitet igre.
Propusti trenera i medija
Treneri, ocenjujući minule utakmice ne ukazuju dovoljno jasno na ključne činioce i nedostatke zbog kojih se gube utakmice, a najbolji dokaz za to jesu činjenice, da se isti nedostaci ispoljavaju i na sledćim utakmicama. Upravo zbog problema sa prepoznavanjem obaveznog, korisnog, elementarnog sadržaja graditeljskog u sportskim igrama, napisan je ovaj prilog. O svim nedostacima u fudbalu i rukometu bilo je reči u mnogim ranije objavljenim prilozima.
Probleme sportskih igara uvek neko dosta dobro poznaje, pa mu se treba obratiti za pomoć. Nadležan vrhovni „učitelj“, organ, ili pojedinac, morao bi pomenute probleme sportskih igara da zna i da korisno reaguje.
Mediji su prvi pozvani kritičari sportskih igara koji u velikoj meri svojim zapažanjima mogu uticati na prikaz i razvoj sportskih igara. Svi voditelji i komentatori utakmica, kao i pisci komentara, moraju biti dobri poznavaoci sportskih događaja koje prate. Nažalost, u većini TV prenosa utakmica, pominju se samo imena igrača prilikom primo-predaje lopte, a o njihovom učinku nema komentara. Većina TV prenosa liči na radio prenose. I pisani komentari su nedovoljno analitični i nisu sugestivno korisni. Dilema, da li se medijski učesnici ustručavaju, ili su nedovoljno stručni, to je uvek gubitak i sportski nedostatak. Povremeni gosti medijskih voditelja, retko kad imaju nešto korisno da kažu, što bi kritički pojasnilo viđeno i ne daju očekivane savete.
Kao što se sve što je vrhunsko teško dostiže, potvrđuje se i u sportskom novinarstvu. Zahtev, da je potrebno dobro poznavati neku sportsku igru, da bi se na nju uticalo, potvrđuju mnogi treneri košarke, odbojke i vaterpola (na ovim prostorima), koji sadržajno i slikovito komentarišu utakmice. Takvih komentara i ocena nema u fudbalu i rukometu, gde su mnogobrojnije greške nego uspešne akcije pojedinaca i prikazi dobrih i racionalnih igara ekipa.
Dakle, greške moraju najpre biti prepoznate da bi se ukazalo na njihove posledice i, savetovalo kako da se otklone. Mnoge greške su specifične jer su iznuđene nepažnjom i neznanjem saigrača, koji se pravovremeno i na dobrom mestu ne otkrivaju. Kad nema dobrih fudbalskih i rukometnih škola, onda u igrama njihovih polaznika mora biti mnogo nedostataka, i sve negativnosti se jasno ispoljavaju. I, na kraju, trebalo bi svima biti jasno, da grerške u sportskim igrama mogu zapažati i otkrivati samo oni koji dobro poznaju suštinu, smisao i cilj posmatranog.
