TEHNOLOGIJA PROSTORA I VREMENE U FUDBALU
Po subjektivnom shvatanju, razumevanju i doživljaju, došao sam do zaključka, da je suština nadigravanja u sportskim igrama – borba za prostor i vreme. Takvo polazište uticalo je na opredelenje za određen sadržaj rada, program i planiranje, kako za takvu igru (operativnost), osposobiti igrače. O tome je opširno i detaljno pisano u mnogobrojnim predhodnim prilozima ovog bloga.
Ovde će biti reči o „tehnologiji“ suštinskog problema sportski igara – prostoru i vremenu, definiciji, koju većina aktera u sportskim igrama – ne zapaža, kao preduslov uspešnoj primo-predaji lopte i toku igre. Radi se dakle o dva vezana i uslovljavjajuća pojma. Prostor je za sada, još uvek, kao osnova nedovoljno shvaćen, pa samim tim i nedovoljno je „upotrebljiv“.Sada se prostor koristi spontano, onakav kakav se zatiče, ili otvara. Ovom prilikom se želi naglasiti, da se što veći prostor neminovno može i mora stvarati kad smo u posedu lopte, kako bi lakše gradili svoju zamišljenu i dogovorenu igru. Da opisano današnji fudbal ne realizuje, pokazuje nam se prilikom izvođenja auta, kad se na malom prostoru skupi previše igrača, pa igra – klone. A španska ženska fudbalska reprezentacija nam pokazuje kako se to radi. Dakle, ako do danas u muškom fudbalu nema jasne, pa ni praktićne aktivnosti za stvaranjem prostora za racionalnu igru, osim nekih izuzetaka, onda fudbal – tapka u mestu!
Do otvaranja prostora nam je stalo kad smo u posedu lopte, jer tu ćemo vršiti njenu primo-predaju, uz težnju da se približavamo protivničkom golu, sa željom da
stvorimo pogodnu priliku za šutiranje na gol. Veći slobodan prostor napadači stvaraju većom udaljenošću između sebe. Utrošak vremena u slobodnom prostoru za primo-predaju lopte, zavisiće od tehničke osposobljenosti igrača i dogovorene operativnosti. Vreme kao nejasna činjenica svih aktivnosti u fudbalskom prostoru, ne koristi se racionalno, pa je to druga „kočnica“ današnjeg fudbala. Zanemaruje se činjenica, da našu želju za uspešnom primo-predajum lopte, po svaku cenu – sputava protivnik. Sva današnja muka sa igrom bila bi manja, a igra sadržajnija, kad bi se igralo sa 8 igrača u polju i neograničenom izmenom rezervnih igrača. Ko to ne vidi nema dobar osećaj za proporcije i sposobnosti mladih igrača. Sa 16 igrača moralo bi se, i lakše bi bilo igrati – na gol više.
Fudbalski tehnološki zahtevi
Prvo: Prvi tehnolog ekipe jeste trener. Drugo: Operater na terenu treba da je neko od igrača graditelja koji treba da vodi sve tehnološke postupke. Treće: Svaka nova akcija mora da ima 3 faze; 1. pripremnu 2. razvojnu i 3. ako sve bude u redu, završnu, kad treba da sledi šutiranje na gol. Četvrto: maksimalna, po širini i dubini međusobna udaljenost igrača. Peto: u povoljnoj prilici i trenutku. idealno je susretanje igrača u punoj brzini s loptom. Šesto: trenutne okolnosti će nalagati kakva treba da bude primo-predaja lopte. Sedmo;strpljenja i upornosti nikad dosta, jer sve će se ponavljati u nedogled. Osmo: moralno – voljne vrednosti ekipe, biće presudne. Deveto; sve se odvija pod plaštom osnovne koncepcije igre (OKI). Deseto: uz dobru i sadržajnu prateću statistiku, uočiće se, gde se i ko koliko greši.
Zaključak
Učesnici u svim sportskim igrama jesu; 1.igrači 2.lopta 3.pravila 4.prostor i 5.vreme. Pričom se otvara i započinje svako učenje, a u osmišljenom trenažnom procesu se vežbanjem nauči. U trenažnom procesu, mini fudbal, sa određenim proporcijama uz obavezno brojanje grešaka, može biti od koristi.
Dobar i sposoban učitelj – trener može; svaku učeničko – igračku ličnost unaprediti onoliko, koliko dotični ima volje za radom i učenjem. Igra svake ekipe nepogrešivo tačno pokazuje šta igrači znaju, a šta ne znaju. Upotrebom opšteg statističkog pokazatelja svake utakmice, otkrili bi se i rešili mnogi problemi.
